petak, 10.07.2009.
Moj pesonja
 Eh, ljudi moji, da mi je netko ovo pričao prije godinu dana, rekla bih mu da je lud. Da ću ja imati psa! Ili ja nisam dovoljno poznavala sebe, ili nisam poznavala pse? :):):))))) Hvala svima na savjetima, zbilja su mi bili dragocjeni prve dane. Naime, nikad nisam imala psa. Nisam imala pojma što takvo biće uopće treba, što smije jesti, što ne. Nisam pojma imala da se dobri i poslušni peseki dobivaju ozbiljnom dresurom i podukom. Mislila sam da su oni dobri onako sami od sebe :):))))) Ali da se vratim na početak priče. Dakle, na osamljenom mjestu daleko od ljudi, u šumskom gustišu blizu plaže, pred kćer iskočilo maleno štene, uzmuvalo joj se oko nogu, cvililo i plakalo. I ona ga donijela kući. Nije ga mogla ostaviti samog i prestrašenog, gladnog i žednog. Ali nije ga mogla ni zadržati. Usred ispitnih rokova brinuti se o štenetu izgledalo je gotovo nemoguće. Računala je na to da ja ne trpim ni mačku, kamoli psa, pa nije htjela preuzeti brigu o štenetu na samu sebe. Sjedila je tamo u fotelji u pol noći i objašnjavala kako mi u ovom trenutku ne možemo imati psa. Navodila je bezbroj razloga, od uništenog namještaja, prazne kuće dok smo na poslu i fakultetu....tisuće razloga. Dok je to govorila, njene krupne smeđe oči govorile su suprotno. Mali pas imao je gotovo isti tužni pogled. Sav malaksao, navalio je na mlijeko, koje sam mu ponudila piti, nemajući tada pojma da mali pesonje ne smiju piti čisto mlijeko. Čim je popio, srušio se umoran kraj mojih nogu i zaspao kao top. Prekrasna bijela krznena loptica protkana najljepšim smeđim nijansama, prepuna povjerenja snivala je kraj mojih nogu. Koliko god je kćer navodila razloga protiv imanja psa, toliko sam ja rušila te razloge. Na kraju sam odustala i rekla da ćemo sutra razmisliti, a tad idemo spavati. Uto se pas probudio. Od malog prestrašenog i premirnog psića gotovo da nije ništa ostalo. Jurnuo je po kući, zavirivao u svaki kutak svog budućeg doma, pleo nam se oko nogu. Na kraju sam stavila tepih kraj svog kreveta, naredila malcu da spava, češkala ga po glavi, sve dok nije usnuo. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ujutro se podignuo do moje glave i zavirio preko ruba kreveta da mi da na znanje da se probudio. Tada je počelo...uhhhh Najprije smo u prvom marketu kupile hranu. Bile kod veterinara. Zatim nabavile posudice za vodu i hranu, vezicu, igračke, košaru, jastuk.... Desetke potrepština za malog psa. A onda je počelo. Kakica sim, piš tam....kakica sim, piš tam.... Uhvatila sam se kako po cijele dane trčkaram za pesonjom s toalet papirom u jednoj ruci i domestos maramicama u drugoj. Nikako ga naučiti da nuždu obavlja na novinama na balkonu. Postavim mu novine, on ih razbuca. Nabavimo pelenicu i kapi, on i pelenicu raščoha, a pokaka se na drugom mjestu. Zabijem mu njuškicu na kakicu, on me pogleda pogledom: Fuj, luda gazdarice, što ti je?! Onda sam odustala. Velim kćeri da ja to ne mogu izdržati, da ga moramo dati u azil. A veli mi kćer da ne dolazi u obzir, da sam to mogla reći odmah, a ne sad kad se ona naviknula na pomisao da će imati psa. I tako. Kad bih ja upala u krizu, ona je izvlačila malog pesonju, a kad bi ona upala u krizu, onda bih ja. Uglavnom, pesek je ostao. Kuća je u kaosu, njegove igračke po svim prostorijama, osim u kuhinji i kupaonici, kamo nema pristup, iako se svako toliko prokrijumčari i s veseljem uživa u našem šoku kad ga tamo ugledamo i vrištimo da izlazi van. Nije prošlo dugo, a počeo nas je gristi, čak i režati na nas. Ispočetka bi se prestrašio smotka novina po guzi, kasnije bi napadao taj smotak. Zaskakao bi metar u visinu da se dokopa novina. Ruke nam izgrižene, prepune ogrebotina. Onda sam se dosjetila spasonosnom rješenju. Stavila bih mu povodac i zakačila za balkonska vrata. To mu je ograničilo kretanje i nenaviknut na zatvor brzo bi se primirio i tužno zacvilio. Sad je dovoljno da mu pokažem povodac i odmah se smiri. Međutim i dalje nastoji ugristi. Tada mu obično dam gumenu kost pa onda grize malo nju, a malo pokušava mene ćopnuti za ruku. Uhhhh nekad uspijem izmaknuti, nekad me ugrize oštrim zubićima, pa letim po povodac, a on se napravi englez: "nisam ja ništa kriv, gle, kako sam dobar :):)))". Dosadašnja šteta: jedan par raščerupanih papuča, jedne raščerupane japanke, nagrižen kut fotelje i trosjeda. Ne ljutim se jer je namještaj ionako za promijeniti. Zauzvrat beskrajna sreća i radost. Najljepše mi je kad mi zaspe u krilu pa nešto sanja i svako toliko se promeškolji i zakmeči. Sad se već priviknuo spavati u svojoj košari u hodniku, a ujutro čim se probudi, dojuri k meni i budi me. Kad obavimo prve jutarnje potrebe, ako je vikend, pa ne idem raditi, vratim se u krevet, a on u svoju košaru i nastavimo spavati do kad se meni hoće. On ne gnjavi previše. Ali čim se ja počmem buditi, evo ga k meni i velike igre počinju. Okupira mi pozornost, tako da za malo što drugo imam vremena. Preko dana najradije zaspe tamo gdje sam ja. Nastojim ga naučiti tko je gazda u kući, pa mu ne dam da se popne na trosjed, fotelje ili stolicu, a on ponekad đipne gore i sav sretan želi gledati svijet odozgo, ali prije se nađe na podu, nego što uspije pomisliti da bi on mogao biti vođa čopora :):)))) Vođa čopora u ovom stanu sam ja, Lavica! Pita me frendica koje je pasmine, je li dodž. Što li je dodž? Hhehehe, veli "obična domaća džukela". Moj preslatki pesonja, pa dodž...ne može!!! Prekopala po internetu i otkrila da se radi o kratkodlakom fox terieru. Vjerojatno nije čistokrvni, ali malac ima sve karakteristike te pasmine: - Hiperaktivan - drži nas u akciji 12 sati dnevno - Veseo - vragolaste crne oke stalno nekud i nešto razgledaju - Razigran - donese mi loptu i hoće da mu je bacam, a kad mu je dobacim, dotrči s njom, ali je ne da, već želi da mu otmem i bacim je što dalje. Što dalje lopta leti, on je sve brži i brži..ufff sva sreća da on ne dobacuje loptu meni pa da ja moram toliko trčati - Njuškalo - mora omirisati svaki cvijet vani i gricnuti - Grickalo - gricka moje prste i ruke i noge...gricka sve...ajoj od oštrih zubića svuda ožiljci - Neustrašiv - ja ga klepnem smotkom novina, a on zaskoči na novine i hoće ih rastrgati, nema taj straha pred ničim - Lovac na lisice - uho mu na oprezu, ima sluh da čovjek ne povjeruje, čim nešto šušne, eto njega da vidi o čemu se tu radi - Ratoboran - ajoj sva sam izgrižena .... Na mene veli grrrrrrr...dobacim mu lopticu, a on u letu za loptom, izvije se i najprije gricne (uždere) mene za ruku, pa pojuri za loptom - Grepkalo - oštrim noktićima mi se zaskače na nogu da mi stavi na znanje da želi grickalicu, a crveni trag kandžica odmah se stvori na mojim nogama - Poljoprivrednik....mislim, prekopao mi kućne biljke i izbacao zemlju van iz tegli...vele da mu je u genima kopanje..kad mu nisu biljke pri ruci, onda kopa po svom jastuku za spavanje - Čist i uredan - dlaka mu bijela i čista, kao da je istog trena izašao ispod tuša i fena Uffff da sam ikad i pomislila birati psa, zacijelo se nikad ne bih odlučila za fox teriera....ne samo kratkodlakog već i oštrogrizog peseka.... Ali eto, fox terier odabrao nas. I što sad, nego mazati ogrebotine i ugrize cloramphenicolom, ostaviti sve, kad pesonja donese svoju lopticu i hoće se loptati....uhhhh moje stare i umorne kosti pate, ali mi mlado srčeko igra zajedno s crnim okama, koje me živahno gledaju...jer, ako ne zgrabim lopticu i ne frknem je na kraj hodnika, zgrabit će on mene za ruku, a onda ajooooooj meni i mojoj izgrebanoj ručici. Dosta toga sam i proučavala na netu, pa veli da mu se ne smije ništa dati sa stola, jer će onda stalno navaljivati. I tako, sjedim ja jedan dan za pc-em i grickam neke grickalice, kad evo ti njega. Skužio da nešto krcka, pa mi stavio šapice na koljena, stoji na stražnjim nogama i gleda u mene. Nisam odolila i dobacila sam mu jednu grickalicu. Auuuuu svidjelo mu se to i ne stignem ja toliko izvaditi iz vrećice, koliko on stigne pojesti. Nisam stigla ni ja jesti. Kad je sve pojeo, pružim dlanove i pokažem mu da nema, a on se jednostavno okrene i počme se baviti nečim drugim. Drugi put, kokice, šuš, šuš, kad evo njega, opet ista scena, dam mu dvije kokice, pa okrenem dlanove i velim "nema". On poslušno ode za svojim poslom. Prepametno pseto. Kad je kćer doma, telefonska slušalica joj zaljepljena za uho. Pas shvatio da se slušalica diže nakon zvonjave i da se tu nešto priča. Nije nas bilo doma, ja nazvala s posla, a pesonja skinuo slušalicu s aparata. Ali još uvijek ne uspije ništa reći, no naučit ću ja njega već :)))))))) Ili ću ja njega naučiti govoriti, ili će on mene naučiti lajati :)))))......bit će to po svoj prilici priča o pričljivom psetu i lajavoj lavici :)))) |
